Dimnjak je ventilaciona arhitektonska konstrukcija, koja je sastavni deo kuće ili zgrade, a može biti izgrađen od cigala zidanjem, ali i od betonskih cevi, metala, ali i još nekih drugih materijala. Dim koji proizvodi peć ili kamin sagorevanjem drveta ili peleta, dimnjak izoluje i izbacuje van kuće ili stana.
Visina dimnjaka utiče na njegovu sposobnost da dim iz peći, kamina i kotlova, usmerava u spoljašnju sredinu. Između peći i otvora u dimnjak, postavljaju se metalne cevi (sulundari i čunkovi) i tokom sagorevanja ogrevnog drveta, dimnjak zapravo funkcioniše kao vazdušna pumpa. Sagorevanjem se dobija dim (i vruć vazduh), a obzirom da poseduju nižu gustinu, dimnjak na njihovo mesto usisava svež vazduh. Pritisak koji dim izvlači kroz dimnjak, naziva se vuča dimnjaka.
Dimnjak je ventilaciona arhitektonska konstrukcija!
Rani narodi su nekada davno živeli u okruglim kolibama, koje nisu posedovale dimnjak. U kolibama vatra se ložila u centralnom delu na samoj sredini i neke kolibe su imale rupu na sredini krova kako bi dim izlazio, a neke kolibe nisu posedovale taj otvor.
Nacionalni muzej Velsa sproveo je jedno zanimljivo istraživanje u kome se navodi, kako nedostatak rupa za odvođenje dima iz unutrašnjosti koliba u ono vreme i nije bio toliko negativan. U kolibama koje nisu posedovale dimnjak, dim koji je nastao sagorevanjem ogreva lagano je prolazio kroz slamu. Stanovnici kolibe su od toga imale čak i korist, jer su se varnice u unutrašnjosti prostora gasile, a dim je eliminisao prisutne bube koje su obitavale u slami. Dim je na ovaj način vodononepropusno štitio slamu, ali i dimio meso koje je bilo stavljeno u tavan.
Istraživanjem nacionalnog muzeja Velsa došlo se do zaključka kako je nedostatak rupa u kolibama za odvođenje dima imao čak i svoje prednosti!
Invazijom Normana 1066. godine i izgradnjom dvospratnih kuća, došlo je do značajne promene u načinu života stanovnika, jer je dotadašnje loženje vatre na sredini objekta u kome se živelo, praktično bilo neizvodljivo. Bilo je potpuno jasno da se vatra ne može više ložiti u donjem delu kuće, ali ni i u gornjem bez omogućenog odvođenja dima van stambenog prostora.
Novina je dovela do izgradnje ložišta u zidu objekta u kome se vatra ložila, a pri tome su formirane i rupe u zidu. Po prvi put nisu korišćene rupe u sredini krova prostorije u kome se ložilo, već sa strane kroz izvode koji su dim ispuštali u spoljašnjost.
I onda se po prvi put grade takozvani dimni kanali, koji su značajno pomogli u odvođenju dima iz unutrašnjosti tadašnjih stambenih objekata. I konačno krajem 14. veka u luksuznim kućama imućnih ljudi grade se prve kamene haube, koje su poboljšale cirkulaciju i samim tim omogućile efikasniji odvod dima iz kuća.
U 14. veku u zidove kuća prvi put se ugrađuju dimni kanali a kasnije i kamene haube!
Upotreba dimnjaka datira još iz 11. veka u vreme Rimskog carstva, ali su to u stvari bile cevi ugrađene u pekarama Rimljana. Zahvaljujući tim cevima, Rimljani su izvlačili dim iz svojih pekara. Prvi domaći dimnjaci kako su ih nazivali, bili su građeni u Severnoj Evropi u velikim stanovima početkom 12. veka.
Najstariji sačuvani primerak engleskog dimnjaka (odžaka) iz 1185. godine, čuva se u Dvorcu Konisbroug (Conisbrough Castle) u Jorkširu. Dimne nape najraniji su poznati način odvođenja dima u dimnjak, a poznato je kako je ovaj tip dimnjaka posedovao znatno širi otvor od svih dotadašnjih dimnjaka.
Može se reći kako je izumom dimnjaka učinjen izuzetno veliki napredak u izgradnji kuća i brojnih zamaka onog vremena!
Ovaj široki otvor za odvođenje dima, postavljan je izuzetno visoko iznad vatre, kako bi se što više toplote zadržalo u stambenom prostoru i tako je dobro zagrejala. Dodatni razvoj dimnjaka, omogućile su ugradne peći, koje su domaćicama znatno olakšale pripremu jela pečenjem u rernama. Zanimljivo je da su dimnjaci na samom početku korišćenja u stanovima, bili građeni od blata, maltera pa čak i drveta.
Međutim… kuće su se nekada zagrevale i u njima se kuvalo, a da nisu posedovale dimnjak koji bi dim odvodio van kuće. Tako je dim naložene vatre na osnovi ložišta od gline ili poređanih cigli, ostajao u prostoriji ili je eventualno izlazio kroz formiranu rupu u zidu ili rupu na vrhu krova, otvora koji su za to bili namenjeni.
Prvi dokazi o korišćenju dimnjaka datiraju iz 11. veka!
Ne postoje precizne informacije o mestu porekla gde su izgrađeni prvi dimnjaci, ali je malo verovatno da su se dimnjaci u Evropi počeli graditi pre 12. veka. Od strane viših klasa u vreme Tjudora, dimnjaci su bili izuzetno dobro prihvaćeni, a na neki način su u to vreme bili i stvar prestiža.
U vreme kraljice Elizabete žene su mogle ići u posetu imućnim komšijama, koji su sebi mogli priuštiti ugradnju i korišćenje dimnjaka u sobama. Na žalost za razliku od imućnih ljudi, obični građani u to vreme nisu imali toliko sredstava da bi svojoj porodici i sebi omogućili ugradnju i korišćenje dimnjaka te su i dalje vatru ložili u sredini kuće, a naravno da su zbog toga njihovi domovi skoro uvek bili ispunjeni dimom.
Smatra se da su dimnjaci deo evropskog folklora!
Dimnjaci su odmah bili prihvaćeni kao novina i sve češće korišćeni, mada su prvi ugrađeni dimnjaci ipak često bili poprilično neefikasni pa čak i opasni. Na samom početku dimnjaci su formirani od pletiva i lepka kombinacijom pletene i drvene konstrukcije, koja je bila obložena balegom, slamom, blatom i glinom.
Ovaj tip dimnjaka je na žalost izazivao velike probleme uz čestu pojavu požara samog dimnjaka, što je bilo izuzetno opasno za bezbednost ukućana i celog stambenog objekta. Engleski sudovi su zato početkom 17. veka doneli uredbu, kojom je od meštana i majstora koji su gradili dimnjake zahtevano da se opasni dimnjaci renoviraju i grade od cigala i oblože malterom. Isto tako zahtevano je radi bezbednosti objekta i ukućana da izgrađeni dimnjak poseduje minimalnu visinu od 1,37 metara.
Gradske strukture pojedinih gradova imenovale su i posebne vatrogasne čuvare, koji su redovno obilazili domove i pregledali i proveravali bezbednost dimnjaka. Sve je naravno urađeno radi bezbednosti građana pa i samog mesta, jer su se i dalje u mnogim kućama i zgradama koristili nekvalitetni dimnjaci građeni od gline.
Dimnjaci od gline bili su nekvalitetni i često izazivali požare!
Međutim razvoj projekata i izgradnja dimnjaka od cigala, nije na samom početku eliminisao dim koji je i dalje bio prisutan u unutrašnjosti kuća i zgrada pa je zato ovaj problem bio prisutan u mnogim domovima tokom 18. veka. Prošlo je puno vremena dok projektanti i građevinari koji su zidali dimnjake, nisu bolje razumeli sistem kretanja toplote i dima pa je tek kasnije osmišljen dizajn dimnjaka, koji je efikasno izvlačio dim iz prostorija u kojima se ložila vatra.
U periodu između 18. i 19. veka, mnogi naučnici su o toploti razmišljali kao o fluidu. Po njima je fluid nosio dim koji se nazivao kaloričnim, ali je takvo razmišljanje dovodilo do toga da je dim iz dimnjaka izlazio u spoljašnjost tek onda kada se potpuno zagrejala prostorija u kojoj se ložio ogrev. Zbog takvog razmišljanja i izgradnje dimnjaka takvim sistemom, teško je bilo izbeći da stambeni prostor ne bude ispunjen dimom.
Iako su se počeli graditi od cigala mnogi dimnjaci nisu na samom početku efikasno odvodili dim iz grejanih prostora!
Pariški lekar Luis Savot (Louis Savot) tokom 16. veka je sproveo prvo naučno istraživanje o funkcionisanju dimnjaka. On je predložio poboljšanje dizajna dimnjaka tako što je smatrao da treba suziti širinu ložišta i omogućiti izgradnju glatke (ne porozne) unutrašnjosti dimnjaka. Po njemu je glatka unutrašnjost dimnjaka omogućavala jači protok vazduha u dimovodu, što znači i brži izlazak dima u spoljašnjost.
Kriza koja je u Americi sredinom 18. veka nastala nestašicom ogrevnog drveta, animirala je neke pronalazače i proizvođače da projektuju i proizvedu peći koje su značajnije zadržavale toplotu u samoj peći za razliku od nekadašnjih koje su ispuštale značajan deo toplote van peći kroz dimnjak.
Zanimljivo je kako je Bendžamin Frenklin 1740. godine izumeo i proizveo peć koju je nazvao „Pensilvanski kamin“, kamin koji je značajnije zagrevao tadašnje domove. Lord Kams iz Edinburga pisao je Frenklinu i u tom pismu ga oslovio sa „Univerzalni lekar za dim“. Frenklin je kasnije objavio svoja zapažanja o uzrocima zadimljenosti prostorija i kasnijeg uspeha u smanjenju prisutnosti dima u prostorima koji su zagrevani. Frenklinova peć kako su je nazivali, bila je mala verzija njegovog dotadašnjeg kamina, koja je bila prihvaćena kao grejač za male sobe.
Luis Savot lekar iz Pariza sproveo je u 16-tom prvo naučno istraživanje o funkcionisanju dimnjaka!
Smatra se kako je srednji vek doveo do neznatnih poboljšanja u razvoju dimnjačkih sistema, ali je zato došlo do značajnog napretka u zagrevanju stambenih prostora kada je osmišljen i proizveden prvi Kamin.
Izumom kamina nastao je veliki tehnički napredak u zagrevanju stambenih prostora, a treba navesti kako se tada smatralo da kamin poseduje neverovatnu jednostavnost. Kamin je u ono vreme na samom početku, dodatno obezbeđivao toplotu direktnim zračenjem kamina sa zadnje strane gde je bilo ugrađeno kamenje, a nije ništa drugačije ni u sadašnje vreme kamina koji imaju sličnu ili istu konstrukciju.
Jedan od razloga zašto je dimnjacima bio potreban dugi vremenski period da postanu prihvaćeni i široko rasprostranjeni, upravo su početni nedostaci i veće količine dima u prostorijama u kojima se ložila vatra. Vremenom su skoro sve manjkavosti uglavnom bile uklonjene pa je dimnjak sve efikasnije uklanjao dim van stambenih prostora.
Sigurno je da su i sve modernije dizajnirane i proizvedene peći u kombinaciji sa kvalitetnim dimnjacima, dovele do sve zagrejanijih prostorija bez dima. Prvi zvaničan dimnjačar na našim prostorima, bio je Čeh Lambert Kluzaček koji je u Beograd došao daleke 1863. godine. Drugi dimnjačar u Beogradu od 1886. godine bio je Jovan Đorđević, a prvi Esnaf dimnjačara ozvaničen je u Srbiji 1891. godine.
Najpoznatiji majstori i neimari na našim prostorima sigurno su crnotravski zidari iz mesta Crna Trava. Jedan od najboljih je Sima Kitanović koji je sazidao sigurno barem deset kilometara fabričkih dimnjaka. Naravno da su crnotravci zidali i veliki broj kuća i stambenih i poslovnih zgrada, a to znači i veliki broj dimnjaka.
Briga o dimnjaku i kvalitetnoj peći koja zagreva vaš dom bez prisustva dima ulaganje je u vaše zdravlje, imovinu i budućnost vaše porodice!
Vreme je onih romantičnih dana pred Novogodišnje praznike koje svi u porodicama željno iščekujemo, a zna se kako je u ovo vreme kod dece ali i nas starijih, Deda Mraz najpoznatiji posetilac dimnjaka.
Niko ne zna zašto se Deda Mraz odlučio za ulazak u kuće i stanove kroz dimnjak, a ne recimo kroz ulazna vrata ili prozor. U jednoj mitologiji iz četvrtog veka, spominje se Sveti Nikola koji je siromašnoj deci pomagao tako što im je kroz dimnjak ubacivao zlatnike.
Zato svima predlažemo da odmah dobro očiste svoje peći, kamine i dimnjake, jer Deda Mraz samo što nije krenuo u obilazak dimnjaka sa svojim irvasima i kočijama punih poklona!
fotografije: Pixabay
